Технологија пакетног преноса
Пакетни пренос (енг пацкет-сwитцхинг) означава протокол у којем се порука раздваја на пакете прије него што се пошаљу. Сваки пакет се затим преноси посебно различитим путевима до дестинације. Једном када сви пакети пристигну на циљано мјесто, поново се реорганизују у првобитну поруку.[1] Пакетни пренос је принцип којег користе рачунари као мрежни протокол, како би се преносили подаци на удаљене локације. Примјери за ове протоколе су Фраме Релаy, ИП и X.25.[2]
Историјат и развој
уредиТехнологија пакетног преноса није био инвенција, већ прије реплика базичне технике динамичког премијештања које се користи вијековима у поштама и телеграфским станицама.[3] Проналазач овог система у компјутерској технологији је Пол Баран, који је развијао овај пројекат за организацију Ранд – касније је укључен у дизајнирање Арпанета и стандардног ТЦП ИП протокола који се користи за интернет и данас. Баранова студија се описује као детаљна архитектура за дистрибуцију, спашавање и пакетни пренос података унутар мреже. Мрежа је направљена тако да може преживјети било који степен деструкције на бло којем дијелу, а да при том не дође до прекида комуникације.[4]
Такође, Баран је највише радио на концепту раздвајања поруке на „блокове“ прије него што се пошаљу преко мреже. Сваки блок би се слао одвојено, а читава оригинална порука би се саставила тек на дестинацији. Британац Доналд Дејвис је независно развио веома сличан систем, само је блокове називао пакетима,што се касније усталило као редовно име за ову технологију, умјесто Баранових блокова.[5]
Након Барана, у оквиру пројекта АРПА од 1962. до 1964. на пакетном преносу је радио Ј. Ликлидер. Он се посебно занимао за развој размјене унутар компјутерских система, па му је примарни циљ био да направи мрежу која ће повезивати велики број компјутера на широком простору. Почетком 1965. године развој наставља поменути Доналд Дејвис, а највећа заслуга му припада због дефинисања пакета који се састоји од блока са 128 бајтова података. Покретањем Арпанета, током 1968. године било је неопходно имплементовати нови протокол у мрежу. На пројекту унутрашњих операција у мрежи радили су Френк Харт, Роберт Кан, Дејвид Волден и други. Међутим, име које се везује за комплетан развој пакетног преноса је Леонард Клајнок, који је имплементовао ИП протоколе у развијеном интернету.[6]
Функционисање пакетног преноса
уредиРазбијање дигиталне комуникације на пакете је понудило мрежној технологији незамјењиву методу за рад. Као што је наведено, кључна идеја ове технологије је слање раздвојених пакета исте поруке, гдје се читава може видјети тек на коначној дестинацији.[7]
На интернету, типична величина једног пакета је један килобајт, односно хиљаду карактера. Велика порука се може раздвојити на хиљаде дијелова. Почетак пакета се назива „заглавље“ и садржи сљедеће информације:
- Извор: ИП адреса компјутера који шаље пакет
- Дестинација: ИП адреса компјутера који прима пакет
- Дужина: Дужина пакета у бајтима
- Број: Укупни број пакета оригиналне поруке
- Редослијед: Тачан број одређеног пакета у читавој листи пакета у комуникацији.
Ови подаци пружају информације интернет рутеру које су потребне за састављање пакета и порука на дестинацији. На примјер, циљни компјутер може захтијевати поновно слање пакета који недостају, пошто му је познат број укупних пакета што му омогућава да схвати који му тачно недостаје. Како би се побољшала поузданост, заглавља пакета такође садрже шифру за исправљање грешака.[8]
Предности и недостаци пакетног преноса
уредиПакетни пренос је алтернатива за протокол кружног преноса који је кориштен у телефонским мрежама, а понекад и на ИСДН конекцијама.[9] Када се упореди са кружним преносом, пакетни пренос нуди сљедеће предности:
- ефикасније користи пропусност мреже због флексибилности слања мањих пакета преко заједничких линкова. Пакетни пренос је често јефтинији за израду, јер је потребно мање опреме.
- Дужа одлагања у пријему порука због времена које је потребно пакетима да стигну. За многе апликације, као што је видео, потребна је додатна компресија и QоС технологија како би се добили захтијевани резултати у перформансама
- Највећа негативна страна је велики ризик због употребе зајдничких физичких линкова. Протоколи и остали повезани елементи у пакетном преносу се морају дизајнирати са посебним сигурносним опрезом.[10]
Извори
уреди- ^ преузето 27.1.2013. у 11:23
- ^ преузето 27.1.2013. у 11:38[мртва веза]
- ^ http://www.packet.cc/files/ev-packet-sw.html Архивирано на сајту Wayback Machine (24. март 2016), преузето 27.1.2013.у 11:47
- ^ преузето 27.1.2013. у 12:12[мртва веза]
- ^ преузето 27.1.2013. у 12:32[мртва веза]
- ^ http://www.packet.cc/files/ev-packet-sw.html Архивирано на сајту Wayback Machine (24. март 2016), преузето 28.1.2013. у 10:13
- ^ преузето 28.1.2013. у 13:15[мртва веза]
- ^ преузето 28.1.2013. у 13:43[мртва веза]
- ^ преузето 28.1.2013. у 14:13
- ^ преузето 28.1.2013. у 14:34[мртва веза]