Јурај Балдани
Јурај Балдани (Велики Бечкерек, 6. мај 1929. — Загреб, 15. децембар 2010) био је хрватски ликовни критичар, писац и новинар.
| Јурај Балдани | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 6. мај 1929. |
| Место рођења | Велики Бечкерек, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 15. децембар 2010. |
| Место смрти | Загреб, Хрватска |
| Образовање | Ликовни критичар, писац |
Биографија
уредиРодио се 1929. године у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину. Основну школу (1935—1939) и прве разреде гимназије (1939—1941) полазио је у Зрењанину, наставио у Карловцу (1946), а затим прекинуо школовање и од 1948. био административни службеник у предузећу »Пут«. Од 1952. до 1958. био је секретар књижевнога друштва »Развитак« у Загребу, а до 1959. радио је у различитим предузећима као комерцијалиста, благајник, књиговођа, шеф рачуноводства. Од 1959. је новинар у „Народном листу“ (касније „Вечерњем листу“), а од те године студира историју уметности на Филозофском факултету у Загребу, где је дипломирао 1963. године. Већи део своје каријере радио је као новинар, уредник и ликовни критичар Радио Загреба.[1][2]
Објавио је око 4000 ликовних критика, приказа о изложбама и о уметницима, осврта на ликовну проблематику у емисијама радија и телевизије, дневној штампи и разним часописима. Објавио је монографије: Иве Лозице у „Раду Југославенске академије знаности и умјетности 1971.“, „Револуционарно кипарство“ у издању "Спектра" (1978), „Кипарство Стипе Сикирице“ у издању Пливе (1986), „Кипарство Александра Рукавине“ (1987), „Сликарство Лидвина Лукете“ (1990), „Сликарство Данице Биондић“ (1992) а коаутор је у монографијама Анте Старчевића (1973), Шиме Клаића (1974) и Јосипа Генералића (1989).[2] Такође приређује ауторске, групне и тематске изложбе, међу којима су важније: Вања Радауш, Загреб 1966. и 1967; Крсто Хегедушић, Загреб 1974. и Београд 1975; 20 година хрватског кипарства 1955—1975, Загреб 1977.[1] Неки од радова преведени су му на словеначки, есперанто, енглески, немачки, италијански, француски и јапански.[2]
Песмама, новелама и књижевним чланцима јављао се у разним публикацијама. Издао је збирку песама „Плес сјена“ и новеле „Асфалтом поплочено“, а драма „Нетко од тројице“ штампана је у часопису „Културни радник“, 1955. Песмама је уврштен у збирку „Колоплет“ (1954).[1][2]
Био је члан уметничког савета часописа „Наша дјеца“ — „Радост“, Хрватског новинарског друштва, Друштва повјесничара умјетности Хрватске, Друштва радника писаца Хрватске, жирија Загребачког салона, Радничког ликовног стваралаштва Хрватске и др.[2]
Умро је у Загребу 15. децембра 2010. године, након кратке и тешке болести.[2][3]
Књижевна дела
уреди- Плес сјена, (збирка пјесама), Загреб, 1953.
- Колоплет: пјесме осморице, Загреб, 1954. (коаутори Тин Ујевић, Франо Алфиревић, Матеј Шавора, Фердо Шкрљац, Фердо Бачић, Иван Ђурашин и Салих Алић)
- Асфалтом поплочено, (збирка новела), Загреб, 1955.
Награде и признања
уреди- 1946.: Прва награда за приповијетку листа "Средњошколац" у Загребу.
- 1955.: Посебна награда за превод новеле Федерације есперантиста Југославије.
- 1955.: Друга награда за драму Савеза аматерских казалишта Хрватске.
- 1955.: Окупна награда за драму Савеза аматерских казалишта Хрватске.
- 1970.: "Златно перо" Друштва новинара Хрватске.
- 1973.: Прва награда Југославенске радио-телевизије за емисију у Тједну југ. радија у Охриду.
- 1974.: Друга награда Југославенске радио-телевизије за емисију у Тједну југ. радија у Охриду.
- 1975.: "Златно перо" Друштва новинара Хрватске.
- 1976.: Прва награда Југославенске радио-телевизије за емисију у Тједну југ. радија у Охриду.
- 1976.: Плакета Југ. радио-телевизије на Тједну југ. радија у Охриду за најбољу емисију.
- 1977.: Годишња награда Радио Загреба за остварене емисије.
Референце
уреди- ^ а б в Баричевић 1983.
- ^ а б в г д ђ „Juraj Baldani, prof.”. galerija.fer.hr. Pristupljeno 15. 3. 2018.
- ^ „Umro novinar i likovni kritičar Juraj Baldani”. novilist.hr. 16. 12. 2010. Pristupljeno 15. 3. 2018.
Литература
уреди- Баричевић, Марина (1983). „БАЛДАНИ, Јурај”. Хрватски биографски лексикон. Загреб: Лексикографски завод „Мирослав Крлежа“.