Википедија

Црна корњача

Црна корњача (кинески: 玄武; пињин: Xуáнwǔ) је један од четири симбола[1] кинеских сазвежђа.[2][3] Упркос имена, обично је приказана као корњача преплетена заједно са змијом. Даље, у источноазијској митологији се не назива ни по једној животињи, већ је познат под називом „Црни ратник” под разним локалним изговорима. На кинеском је познат као Сјуенву, на јапанском Генбу, на вијетнамском Хујен Ву и на корејском Хиеонму или Хиунму. Он представља северну и зимску сезону, па је зато понекад назива и црном корњачом севера (кинески: 北方玄武; пињин: Бěифāнг Xуáнwǔ).

Црна корњача приказана на кинеској плочици
Бакарна црна корњача из Јунгле доба династије Минг (почетак 15. века)

У Јапану је то један од четири духа чувара који штите Кјото, и каже се да штити град на северу. Представља га светилиште Кенкун, које се налази на врху планине Фунаока у Кјоту.[4][5]

Име створења идентично је имену важног таоистичког Бога Сјуенву, који је понекад (као у Путовању на запад[6][7]) приказан у друштву корњаче и змије.

Историја

уреди

Током династије Хан људи су често носили привеске од жада који су били у облику корњача. Због древног кинеског утицаја на Јапан, почасни наслови и беџеви у Јапану такође су се често односили на корњачу.

Северне капије кинеских палата често су називане по Сјуенву. Најпознатији је инцидент на капији Сјуенву,[8][9][10] где је Ли Шимин убио своју браћу Ђенченга и Јуењиа и приграбио власт пучем, који се догодио код северне капије палате Тајђи, на северу Чангана.

Легенде

уреди
 
Црна корњача са змијом. Јужнодинатијски рељеф у цигли 11

У древној Кини се сматрало да су корњача и змија духовна створења која симболизују дуговечност. Фуђенски обичај градње гробница у облику корњаче можда је имао везе са жељом да се гроб стави под утицај Црне корњаче.[11][12]

Сјуенву

уреди
 
Сјуенву потчињава корњачу. Палата Вуданг, Јангџоу.

У класичном роману Путовање на запад, Сјуенву је био северни краљ који је под собом имао двојицу генерала, „генерала корњача” и „генерала змија”. Овај бог је имао храм у планинама Вуданг на Хубеју. На супротним странама реке у близини места Вухан, престонице Хубеја, налазе се „Планина корњача” и „Змијска планина”. Једна таоистичка легенда наводи да је Сјуенву био принц кинеског владара, али да није био заинтересован за преузимање трона, већ је одлучио да напусти своје родитеље са 16 година и проучава таоизам. Према легенди, на крају је постигао божански статус и био је поштован као божанство северног неба.

Друге кинеске легенде такође говоре о томе како су настали „Генерал корњаче” и „Генерал змија”. Током Сјуенву студије за постизање просветљења и божанског статуса, речено му је да би у потпуности достигао божанство, он мора да очисти сво људско месо из свог тела. Будући да је увек конзумирао храну света, упркос свим напорима, стомак и црева су му још увек били људски. Тада је дошао Бог и променио његове органе у божанске. Једном уклоњени првобитни желудац и црева постали су корњача и змија, респективно. Корњача и змија постали су демони и терорисали су људе. Сад божанско биће, Сјуенву је чуо за ово и вратио се да надвлада чудовишта која је ослободио. Међутим, како су се змија и корњача покајали, он их није усмртио, већ их је пустио да се обуче под његовим надзором како би се искупили за своја недела. Затим су они постали генерали Корњача и Змија, и помагали су Сјуенву у његовим настојањима (једна друга легенда наводи да су смртни органи одбачени да постану Вуханске планине Корњача и Змија).

Према другом извору, када је једном Сјуенву започео своје проучавање Пута, открио је да мора да се очисти од свих својих прошлих грехова да би постао Бог. Он је научио да се то може остварити прањем стомака и црева у реци. Прањем својих унутрашњих органа, његови греси су се растварали у води у тамном, црном облику. Они су потом формира црну корњачу и змију која је терорисала земљу. Када је Сјуенву сазнао за ово, вратио се да их покори као у претходној причи.

Седам кућа црне корњаче

уреди
 
Карактеристична „гробница с леђима корњаче”[13] у Ђуенџоу, Фуђен

Као и код остала три симбола, унутар Црне корњаче постоји седам астролошких „кућа” (Месечевих положаја).[14][15] Имена и одредничке звезде су: [16][17]

Бр. куће Име Пињин Превод Одредничка звезда
8 斗 Дǒу (јужни) Медвед φ Сгр
9 牛 Ниú Во β Цап
10 女 Нǚ Девојка ε Аqр
11 虛 Xū Празнина β Аqр
12 危 Wēи Кров α Аqр
13 室 Схì Камп α Пег
14 壁 Бì Зид γ Пег

Референце

уреди
  1. ^ Хсинг-цхих Т'иен. анд Wилл Царл Руфус, Тхе Сооцхоw астрономицал цхарт, Анн Арбор : Университy оф Мицхиган Пресс, 1945, п. 4.
  2. ^ Неедхам, Ј. "Астрономy ин Анциент анд Медиевал Цхина". Пхилосопхицал Трансацтионс оф тхе Роyал Социетy оф Лондон. Сериес А, Матхематицал анд Пхyсицал Сциенцес, Вол. 276, Но. 1257, Тхе Плаце оф Астрономy ин тхе Анциент Wорлд (Маy 2, 1974), пп. 67–82. Аццессед 9 Оцт 2012.
  3. ^ Пинес, Yури. "Политицал Мyтхологy анд Дyнастиц Легитимацy ин тхе Ронг Цхенг Схи Манусцрипт Архивирано 2012-04-25 на сајту Wayback Machine". Bulletin of SOAS, Vol. 73, No. 3 (2010), p. 515.
  4. ^ Dougill, John (2006). Kyoto: a cultural history. Oxford University Press. стр. 111. ISBN 978-0-19-530138-0. 
  5. ^ Martin, John H.; Martin, Phyllis G. (2002). Kyoto: A Cultural Guide. Singapore: Tuttle Publishing. стр. 339. ISBN 978-0-8048-3341-7. 
  6. ^ Kherdian, David (2005). Monkey: A Journey to the West. стр. 7. „"is probably the most popular book in all of East Asia."” 
  7. ^ Kherdian, David (2005). Monkey: A Journey to the West. стр. 7. „"is probably the most popular book in all of East Asia."” 
  8. ^ Bingham, Woodbridge (1950a). „Li Shih-min's coup in A. D. 626. I: The climax of princely rivalry”. Journal of the American Oriental Society. 70 (2): 89—95. JSTOR 595537. doi:10.2307/595537. 
  9. ^ Bingham, Woodbridge (1950b). „Li Shih-min's coup in A. D 626. II: Action at the Hsüan-wu Gate”. Journal of the American Oriental Society. 70 (4): 259—271. JSTOR 594964. doi:10.2307/594964. 
  10. ^ Chen, Jack W. (2010). The poetics of sovereignty: On Emperor Taizong of the Tang Dynasty. Cambridge: Harvard University Asia Center. ISBN 978-0-674-05608-4. 
  11. ^ de Groot, Jan Jakob Maria (1892), The Religious System of China, III, Brill Archive, стр. 1082—1083 
  12. ^ 李永球 (Li Yongqiu) (2010-03-07), 各籍貫墳墓造型 [In every land, its own kind of graves], Sin Chew Daily, Архивирано из оригинала 31. 05. 2010. г., Приступљено 02. 09. 2020 
  13. ^ de Groot, Jan Jakob Maria (1892), The Religious System of China, III, Brill Archive, стр. 941—942 
  14. ^ „The Chinese Sky”. International Dunhuang Project. Архивирано из оригинала 2012-07-10. г. Приступљено 2011-06-25. 
  15. ^ Sun, Xiaochun (1997). Helaine Selin, ур. Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. Kluwer Academic Publishers. стр. 517. ISBN 0-7923-4066-3. Приступљено 2011-06-25. 
  16. ^ „The Chinese Sky”. International Dunhuang Project. Архивирано из оригинала 2015-11-04. г. Приступљено 2011-06-25. 
  17. ^ Sun, Xiaochun (1997). Helaine Selin, ур. Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. Kluwer Academic Publishers. стр. 517. ISBN 0-7923-4066-3. Приступљено 2011-06-25. 

Literatura

уреди
  • Book of Jin, volume 11–13 (晉書·天文志)
  • Huainanzi, volume 3 (淮南子·天文訓)
  • Chung, Saehyang P. (1990). „A Study of the Daming Palace: Documentary Sources and Recent Excavations”. Artibus Asiae. 50 (1/2): 23—72. JSTOR 3250086. doi:10.2307/3250086. 
  • Wechsler, Howard J. (1979). „The Founding of the T'ang Dynasty: Kao-tsu (Reign 618–26)”. Ур.: Twitchett, Dennis. The Cambridge History of China, Volume 3: Sui and T'ang China, 589–906, Part I. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 150—187. ISBN 978-0-521-21446-9. 
  • Bhat, R. B.; Wu, C. (2014). Xuan Zhang's mission to the West with Monkey King. New Delhi: Aditya Prakashan. 
  • Fu, James S. (1977). Mythic and Comic Aspects of the Quest. Singapore: Singapore University Press. 
  • Gray, Gordon; Wang, Jianfen (2019). „The Journey to the West: A Platform for Learning About China Past and Present”. Education About Asia. 24 (1). 
  • Hsia, C.T. (1968). „The Journey to the West”. The Classic Chinese Novel . New York: Columbia University Press. стр. 115–164. 
  • Jenner, William John Francis (1984). „Translator's Afterword”. Journey to the West. 4 (Seventh изд.). Beijing: Foreign Languages Press. стр. 2341—2343. 
  • ——— (3. 2. 2016). „Journeys to the East, 'Journey to the West”. Los Angeles Review of Books. 
  • Kao, Karl S.Y. (октобар 1974). „An Archetypal Approach to Hsi-yu chi”. Tamkang Review. 5 (2): 63—98. 
  • Plaks, Andrew (1987). The Four Masterworks of the Ming Novel. Princeton: Princeton University Press. стр. 183–276. 
  • ——— (1994). „The Journey to the West”. Ур.: Miller, Barbara S. Masterworks of Asian Literature in Comparative Perspective. New York: M.E. Sharpe. стр. 272—284. 
  • Wu, Shelly (2005). Chinese Astrology. The Career Press. ISBN 1-56414-796-7. 
  • Ting, Julian (2014), 占星學量子, createspace, ISBN 978-149373455-9 
  • 何, 丙郁 (2003), Chinese mathematical astrology : reaching out to the stars, Routledge, ISBN 0415297591 .
  • Levitt, Ellen Dorn (2013). Fate A Chinese Zodiac (на језику: енглески) (1st изд.). London: Center Press, John L. Norris Art Center, Lyndon Institute. стр. 1—130. 
  • Kistemaker, Jacob, Sun, Xiaochun (1997). The Chinese sky during the Han: constellating stars and society. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-10737-3. 
  • „"Almanac" "lunar" zodiac beginning of spring as the boundary dislocation? — China Network”. 16. 2. 2009. Приступљено 5. 1. 2011. 
  • Franglen, Nora (2013). Simple Guide to Five Element Acupuncture (1st изд.). Singing Dragon. стр. 30— 55. ISBN 9781848191860. 
  • Alan Davidson, Tom Jaine, The Oxford companion to food, p. 305, article on "five grains of China"
  • Yang, Lihui, et al. (2005). Handbook of Chinese Mythology. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533263-6

Спољашње везе

уреди
 
Црна корњача на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Crna_kornjača&oldid=27677196”