Оружане снаге Аустроугарске

Оружане снаге Аустроугарске (нем. Bewaffnete Macht, Wehrmacht) биле су оружане снаге Аустроугарске монархије. Формирана је након Аустроугарске нагодбе 1867. године, када је дошло до формалног преуређења некадашње Хабсбуршке монархије у двојну федерацију Аустрије и Угарске, на челу са династијом Хабзбурга. Војска се састојала од два рода, копнене војске (нем. Landstreitkräfte) i ratne mornarice (нем. Kriegsmarine). Врховни командант свих оружаних снага формално је био аустријски цар (у исто време и угарске краљ), коме је у руковођењу у миру помагао Генералштаб, а у рату Врховна команда војске (нем. Armeeoberkommando).

Структура

Копнена војска Аустроугарске се формално састојала из три посебне војске:

1. заједничка, царска и краљевска војска (Gemeinsame, kaiserlich und königlich, K.u K. Armee)
2. аустријска, царско-краљевска војска или Ландвер (kaiserlich-königliche Landwehr, K.K Armee)
3. угарска, краљевска војска или Хонвед (Magyar Királyi Honvédség, königlich ungarische Landwehr, K.U. Armee)

Свака од ових војски је у миру имала је посебан буџет и посебну војно-територијалну организацију под контролом три посебна министарства одбране, док су у рату све долазиле под контролу Врховне команде.

Поред ове три организације као посебан део орузаних снага установљен је и Ландштурм (kaiserlich-königlicher Landsturm, Magyar Királyi Népfölkelö), посебно за аустријске а посебно за угарске земље, који је обухватао необучене обвезнике и резервисте старијих годишта.

Ландштурм је био предвиђен као помоћна војска за подршку оперативне војске унутар граница државе и као нека врста последње одбране. Како су у њега улазили резервисти преко 32 године старости он је у у том сегменту одоговарао српском II позиву а у осталим српском III позиву и последњој одбрани. Два најмладја годишта ландштурма (обучени обвезници) су у случају потребе мобилисана у јединице заједничке војске, ландвера и хонведа.

Војна обавеза

Војна обавеза је била општа и лична за све грађане Аустроугарске и обухватала је све способне мушкарце између 18. и 42. године статости. На служење војног рока одлазило се са 21. годином, а трајање војног рока износило је три године за пешадију и артиљерију односно четири за коњицу, међутим на служење војног рока нису упућивани сви обвезници вец је сваке године одређиван потребан контигент регрута за сваку од три војске понаособ. На тај начин војном обуком био је обухваћен само мањи део регрутног контигента (1910. године 126,000) што је условило заостајање у погледу броја обучених војника за осталим великим силама. Број прекобројних војника који су пролазили само кроз осмонедељни курс износио је око 80,000 годишње. Тек је у годинама непосредно пред рат дошло до повећања регрутних контигената али ни тада служење војног рока није обухватило све регруте.

По неким подацима (за 1908. годину) годишње је у војне спискове увођено око 600.000 нових регрута што би значило да је војном службом било обухваћено свега око 1/3 новоприспелих регрута.

Непосредно пред рат годишњи контигент увећан је на 137,570 регрута а истовремено је планирано и скраћивање војног рока на 2 године како би се повећао број обучених обвезника. Коначно 1912. године је донет нови Закон о одбрани који је предвидео радикалније повећање регрутног контигента на 175,877 у 1912. и 200,402 у 1913. години и уводјење довгодисњег војног рока.

Општи војни буџет за 1905. годину износио је око 468 милиона круна, од тога је на заједничку војску (са флотом) отпадало 360.5 милиона, на ландвер 64.7 милиона а на хонвед 42.6 милиона круна.

Одслужени војници превођени су у резерву активне војске (Reserve) у којој су се налазили до 32. године живота када су превођени у трупе друге линије — Ландштурм (Landsturm, Népfölkelö). Прекобројни регрути нису одлазили на служење војног рока већ су само добијали кратктотрајну обуку (осам недеља) и превођени су у допунску резерву (Ersatzreserve) или у ландштурм. У миру је бројно стање Аустроугарске војске износило око 450,000 људи, од којих око 36,000 официра, подофицира и војних службеника и око 414,000 војника. Највећи део регрута налазио се у саставу заједничке војске а мањи у саставу ландвера и хонведа.

Заједничка војска

Заједничка војска је била најбројнији и најважнији део аустроугарске војске, успостављена је 5. децембра 1868. године Законом о одбрамбеној сили који је донео Угарски сабор а потврдио цар Франц Јозеф. Попуњавала се обвезницима са територије читаве Аутроугарске и финансирала се из федералног буџета а у миру се налазила под контролом заједничком министра рата. Она је представљала једно од главних упоришта хабсбуршке династије у држави и представљала је директног наследника некадашње хабсбуршке царске војске а њени пукови су баштинили вишевековну војничку традицију старих царских јединица. Званични командни језик заједничке војске био је немачки. По својој обуци, наоружању и командном кадру заједничка војска је представљала најбољи део читаве аустроугарске оружане силе.

Војно-територијална подела

Територија читаве Аустро-Угарске била је подељена на 16 корпусних области (9 у аустријском, 6 у угарском, 1 у Босни и Херцеговини) а ове даље на 112 пуковских округа. Од пуковских округа 3 су давала људство за ратну морнарицу док су преосталих 109 давали људство за 110 пешадијских пукова заједничке војске. Постојала су 102 пешадијска пука (1-102. Infanterieregiment), 4 пука тиролских (царских) ловаца (1-4. Тиролер Јäгер Регимент, незванично Тиролер Каисерјäгер Регимент) и 4 босанско-херцеговачка пешадијска пука (1-4. Bosnisch-Hercegovinisches Infanterieregiment). Поред пукова постојала су и 33 самостална ловачка батаљона од којих један босанско-херцеговачки (1-32. Feldjägertataillone и Bosnisch-Hercegovinisches Feldjägerbataillon), касније су 3 ловачка батаљона укључена у састав тиролских ловаца па је 1914. постојало свега 30 ловачких батаљона који су придавани појединим дивизијама заједничке војске као ојачање. Постојала су и 42 коњичка пука који су давали људство за дивизијске коњице и коњичке дивизије.

Подручја распоређења аустроугарске војске

Са територија насељених Србима делимично су регрутоване следеће јединице заједничке војске

ПЕШАДИЈА:

• 1-4. босанско-херцеговачки пешадијски пук (Сарајево, Бања Лука, Тузла, Мостар)
• 6. пешадијски пук (Нови Сад)
• 16. пешадијски пук (Бјеловар)
• 22. пешадијски пук (Сињ)
• 23. пешадијски пук (Сомбор)
• 29. пешадијски пук (Велики Бечкерек-Зрењанин)
• 46. пешадијски пук (Сегедин)
• 52. пешадијски пук (Печуј)
• 53. пешадијски пук (Загреб)
• 61. пешадијски пук (Темишвар)
• 70. пешадијски пук (Петроварадин)
• 78. пешадијски пук (Осјек)
• 79. пешадијски пук (Оточац)
• 86. пешадијски пук (Суботица)
• 96. пешадијски пук (Карловац)
• Босанско-хецеговачки ловачки батаљон (Сарајево), 31. ловачки батаљон (Загреб), 28. ловачки батаљон (Темишвар)

КОЊИЦА:

• 3. хусарски пук (Темишвар)
• 4. хусарски пук (Темишвар)
• 5. улански пук (Загреб)
• 12. улански пук (Загреб)

АРТИЉЕРИЈА:

• 11. артиљеријски пук (Будимпешта)
• 12. артиљеријски пук (Будимпешта)
• 19. артиљеријски пук (Темишвар)
• 20. артиљеријски пук (Темишвар)
• 21. артиљеријски пук (Темишвар)
• 37. артиљеријски пук (Загреб)
• 38. артиљеријски пук (Загреб)
• 39. артиљеријски пук (Загреб)
• 4. хаубички пук (Будимпешта)
• 7. хаубички пук (Темишвар)
• 13. хаубички пук (Загреб)
• 4. брдски артиљеријски пук (Будимпешта)
• 7. брдски артиљеријски пук (Темишвар)
• 13. брдски артиљеријски пук (Загреб)
• самостални брдски дивизион (Загреб)
• 4. тешки хаубички дивизион (Будимпешта)
• 7. тешки хаубички дивизион (Темишвар)
• 13. тешки хаубички дивизион (Загреб)

Формација и организација

Заједничка војска се у миру састојала се од 16 корпуса (Korps) са укупно 33 пешадијске дивизије (Infanterie-Truppendivision) и 9 коњичких дивизија (Kavallerie-Truppendivision), као и две самосталне брдске бригаде.

Корпус се у мирнодопско време начелно састојао од две-три пешадијске дивизије, коњичке дивизије или бригаде, пука или дивизиона тешке артиљерије и инжињеријских јединица.

Пешадијска дивизија се обично састојала од две пешадијске бригаде, артиљеријске бригаде и 2-3 ескадрона коњице. Пешадијска бригада се састојала од 2 пешадијска пука са по 3-4 батаљона и по једним митраљеским одељењем (2 митраљеза) по батаљону, поред тога у саставу бригаде се могао налазити и самостални ловачки батаљон. Поред пешадијских бригада постојале су и посебне брдске бригаде које су имале нешто другачију структуру и биле су намењене за дејства у планинским областима.

Коњичка дивизија се састојала од две коњичке бригаде (по два коњичка пука) и артиљеријског дивизиона.

Ратна формација пешадијске дивизије заједничке војске

14. пешадијска дивизија

• 27. пешадијска бригада

71. пешадијски пук, 72. пешадијски пук, 11. ловачки батаљон

• 28. пешадијска бригада

48. пешадијски пук, 76. пешадијски пук, 19. ловачки батаљон

• дивизијска коњица: 1. и 2. ескадрон 5. хусарског пука
• 14. артиљеријска бригада

14. артиљеријски пук, 1. дивизион 5. хаубичког пука

укупно у дивизији: 15 батаљона, 2 ескадрона, 7 батерија (42 топа и хаубуце) и 30 митраљеза.

Аустријски Ландвер

Ландвер је представљао оружану снагу аустријског дела двојне монархије (званичан назив овог дела монархије био је заправо Краљевине и земље заступљене у Царевинском већу ) и у миру се налазио се под контролом аустријског министарства одбране. У погледу војне обавезе и трајања војног рока није постојала разлика између заједничке војске и ландвера. Пошто се попуна заједничке војске и ландвера вршила са истих подручја рапоређивање регрута у једну или другу војску вршено је коцком, с тим што је већи део регрута упућиван у заједничку војску а мањи у ландвер. Тако је 1910. године од обвезника из аустријског дела монархије око 60,000 распоређено за службу у заједничкој армији а око 20,000 за службу у ландверу. Иако је званично успостављен 13.маја 1869. године формирање ландвера практично је почело тек 1889. године када су установљени први пешадијски пукови нове војске. За разлику од заједничке војске обука и квалитет ландвера су били знатно слабији, јединице су биле скорашњег датума и без ратне традиције а у одређеним областима (Чешка) и сумњиве лојалности династији. Најбољи део ландвера чиниле су јединице регрутоване у немачким деловима аустријског царства а посебно јединице регрутоване у Тиролу и Форалбергу такозвани земаљски стрелци — Ландессцхüтзен које су имале низ привилегија које су их разликовале од других јединица. Као знак признања за успехе у дотадашњем току рата све ландверске јединице су 1917. године одлуком аустријског министра одбране преименоване у стрељачке (нем. schützen).

Војно-територијална подела

Аустријски део монархије био је подељен на 9 ландверских области које су се даље делиле на пуковске округе, ова подела се само делимично поклапала са војно-територијалном поделом заједничке војске пошто је постојало 38 ландверских пуковских округа наспрам 58 пуковских округа заједничке војске у аустријским земљама. Постојала су 35 ландверска пешадијска пука (Landwehr-Infanterieregiment), 2 ландверска брдска пука (Гебиргсцхüтзен Регименте, од 1917) и 3 пука земаљскјих срелаца (Landesschützen-Regimente). За разлику од пукова заједничке војске који су имали 4 батаљона ландверски пукови су имали 3 батаљона.

Са територија насељених Србима делимично су регрутоване следеће јединице ландвера:

ПЕШАДИЈА:

• 23. ландверски пешадијски пук (Задар)
• 37. ландверски пешадијски пук (Груж)

КОЊИЦА:

• Далматински коњички стрељачки дивизион

Формација и организација

У миру је постојало 8 ландверских пешадијских дивизија (Landwehr-Infanterie-Truppendivision). Формација дивизије била је слична дивизији заједничке војске али са нешто јачом артиљеријом. Нису постојале посебне ландверске коњичке дивизије а од коњице постојала су само 6 уланских пукова и 2 дивизиона коњичких стрелаца, те су услед неодстатка коњице у рату ландверске дивизије појачаване коњицом заједничке војске.

ратна формација ландверске пешадијске дивизије

21. ландверска пешадијска дивизија

• 41. ландверска пешадијска бригада

6. ландверски пешадијски пук, 7. ландверски пешадијкси пук

• 42. ландверска пешадијска бригада

8. ландверски пешадијски пук, 28.ландверски пешадијски пук

• дивизијска коњица: 1. и 3. ескадрон 14. драгунског пука
• 21. артиљеријска бригада

23. пољски артиљеријски пук, 21. пољски артиљеријски дивизион, 21. пољски хаубички дивизион

укупно: 12 батаљона, 2 ескадрона, 8 батерија (48 топова и хаубица) и 24 митраљеза.

Аустријски Ландштурм

У оквиру ландвера постојале су и трупе друге линије под називом Ландштурм (Kaiserlich-königlicher Landsturm) које су биле предвиђење за територијалну одбрану и службу у позадини. Обвезници ландштурма су били сви војно способни мушкарци који нису били у саставу заједничке војске и ландвера и њихове резерве. Ландштурм је имао два позива, први је обухватао људство до 37 година старости а други до 42 године старости. Ландштурнм је првобитно био замишљен као помоћна војска, како је међутим ландвер 1888. прерастао у војску прве линије ландштурм је преузео улогу ландвера као војска друге линије.

Ландштурм није имао своју мирнодопску организацију већ су ландштурмске јединице формиране само у случају рата. Основна јединица ландштурма био је пук који се регрутовао са истог подручја као и одговарајући ландверски пук и носио исти бројни назив (укупно 37 ландштурмских пешадијских пукова — k.k. Landsturm Infanterie Regiment), у ове јединице регрутовани су обвезници првог позива ландштурма док су обвезници другог позива служили у позадинским (етапним) и територијалним јединицама и установама. Пешадијски пукови ландштурма су по годишту обвезника и наоружању и опреми одговарали српском другом позиву, док су ландштурмски етапни и територијални пукови (Landsturmetappen, Landsturmterritorialregiment) одговарали српском трећем позиву. У случају рата ландштурмски пувкои су формирани у бригаде којима је придавана коњица и артиљерија. Најстарији обвезници ландштурма чинили су радна и помоћна одељења која су по својој улози одговарали српској Последњој одбрани.

Угарски Хонвед

Хонвед (Magyar Királyi Honvédség, königlich ungarische Landwehr) је била војска угарског дела Аустро-Угарске царевине (Краљевина Угарска). Хонвед је формиран 5. децембра 1868. године након Аустро-угарске нагодбе као резултат тежње владајућих угарских кругова за независном националном армијом која би била противтежа заједничкој восјци која је сматрана упориштем хабсбуршког централизма. Иако је првобитно замишљен као милиција која би служила само за одбрану Угарске Хонвед је времено постао права регуларна војска. Хонвед се налазио под контролом угарског министарства одбране и имао је мађарски као службени језик. Годишњи контигент регрута хонведа одређиван је законима и у годинама пред Први светски рат је постепено повећаван, 1890. износио је 12,5000, 1912: 17,500, 1913: 21,500 и 1914:25,000 регрута. У оквиру Хонведа налазило се и угарско хрватско-славонско краљевско Домобранство које је чинило један (шести) хонведски војни округ. Домобранство се од хонведа разликовало по службеном језику (српско-хрватски) и посебним ознакама.

Војно-територијална подела

Краљевина Угарска је у војном погледу била подељена на 7 хонведских области које нису одговарале корпусним подручјима заједничке војске, области су даље били подељене на 28 пуковска који су давали укупно 32 пешадијска пука од којих 4 хрватско-славонског домобранства. За разлику од пукова заједничке војске који су имали 4 батаљона ландверски пукови су углавном имали 3 батаљона.

Са територија насељених Србима делимично су регрутоване следеће јединице хонведа:

ПЕШАДИЈА:

• 6-7. хонведски пешадијски пукови (Суботица, Вршац)
• 19. хонведски пешадијки пук (Печуј)
• 25-28. хонведски пешадијски пукови (Загреб, Карловац, Сисак, Осијек)

КОЊИЦА:

• 4. хусарски пук
• 10. хусарски пук

Формација и организација

У миру је постојало 8 хонведских пешадијских дивизија, тако да је свака војна област давала по једну пешадијску дивизију док је једна (20. хонведска дивизија) попуњавана прекобројним људством са подручја три војне области. За разлику од ландвера у оквиру хонведа су постојале и две коњичке дивизије. Формација хонведских дивизија била је слична формацији дивизија заједничке војске и ландвера с тим што су хонведске дивизије тек 1913. године добиле своје посебне хонведске артиљеријске пукове поред дотадашњих артиљеријских пукова који су припадали заједничкој војсци. Услед тога је артиљерија хонведских дивизија била нешто јача него артиљерија дивизија заједничке војске а и неких ландверских дивизија.

ратна формација хонведске пешадијске дивизије:

37. хонведска пешадијска дивизија

• 73. хонведска пешадијска бригада

13. хонведски пешадијски пук, 18. хонведски пешадијски пук

• 74. хонведска пешадијска бригада

14. хонведски пешадијски пук, 15.хонведски пешадијски пук

• дивизијска коњица: 5. и 6. ескадрон 5. хусарског пука
• 37. артиљеријска бригада

13. пољски артиљеријски пук, 4. хонведски пољски артиљеријски пук

укупно: 12 батаљона, 2 ескадрона, 9 батерија (54 топова и хаубица) и 24 митраљеза.

Угарски ландштурм

I на територији Краљевине Угарске постојао је ландштурм (Magyar Királyi Népfölkelö) који је по својој намени и саставу у потпуности одговарао аустријском ландштурму. У миру није постојала посебна организација ландштурма а у рату је било предвиђено подизање 32 пешадијска пука и већи број коњичких дивизиона. Као и аустријски и угарски ландштурм је у случају рата формиран у бригаде оспособљебе за садејство са оперативном војском.

Војно уређење Босне и Херцеговине

Босна и Херцеговина су имале донекле другачије војно уређење од остатка Аустроугарске које је проистицало из њеног посебног положаја у оквиру монархије. Босна није припадала ни аустријском ни угарском делу монархије већ је представљала њихов заједнички посед (кондоминијум) под управом заједничког министра финансија. Самим тим у Босни нису постојали ландвер или хонвед већ су сви војни обвезници служили у заједничкој војсци. У Босни такодје није постојао ни ландштурм већ су обвезници према годиштима разврставани у три категорије које су служиле као резерва активним јединицама регрутованим у Босни. Босна и Херцеговина су у миру давале 4 пешадијска пука и један ловачки батаљон. Услед неповерења аустроугарских власти у лојалност становништва Босне босански пукови су већим делом били стационирани у разним деловима монархије док су у Босни биле стациониране јединице из остатка монархије. Услед тога су 15. и, делимично, 16. корпус, који су покривали територију Босне и Херцеговине, попуњавани екстратериторијално батаљонима деташованим из других корпусних области, док су саме босанске јединице улазиле у састав дивизија из других корпусних области. Само 5 пешадијских босанскохерцеговачких батаљона (од 20) је улазило у јединице из састава 15. и 16. корпуса док су остали улазили у састав јединица других корпусних области.

Први светски рат

Мобилизација 1914.

Делимична мобилизација аустроугарске војске за рат против Србије проглашена је 25. јула 1914 с тим што је први дан мобилизације одређен за 28. јул, а 31. августа је проглашена и општа мобилизација целокупне оружане силе услед отпочињања опште мобилизације у Русији.

Мобилизација је обухватила годишта од 1872. до 1893 тј. обвезнике до 42 године старости. Поред већ постојећих јединица заједничке војске, ландвера и хонведа које су допуњене до формацијског бројног стања, формиране су нове јединице ландштурма (укупно 233 батаљона) и допунске јединице за попуну губитака тзв. маршевске јединице (укупно 164 батаљона). По окончању мобилизације целокупна војна сила Аустро-Угарске састојала се од:

• 18 корпуса (16 мирнодопских и 2 новоформирана)
• 50 пешадијских дивизија (32 заједничке војске, 8 ланверских, 8 хонведских, 2 новоформиране аустријског ландштурма)
• 19 самосталних пешадијских бригада
• 5 самосталних брдских бригада
• 14 маршевских бригада
• 11 коњичких дивизија

Бројно стање војске по окончању мобилизације износило је:

• 1094 1/2 батаљона пешадије
• 425 ескадрона коњице
• 483 батерија
• 155 инжењерских чета

Укупно 3,350,000 људи од тога: 1,421,250 људи у оперативним јединицама, 400—600,000 у позадинским јединицама и око 1,350,000 људи расположивих за попуну губитака.

Балканско ратиште

Такође погледајте: Балканска кампања (Први светски рат)

Аустроугарска војска је била веома сложена институција и састојала се од вишенационалних јединица регрутованих међу 11 народа — Аустро-Њемаца, Мађара, Италијана, Румуна, Чеха, Словака, Пољака, Рутена (Украјинаца), Словенаца, Срба и Хрвата; организованих у пет војних структура.

Снаге три „прва позива” (мушкарци узраста од 18 до 33 године) су сачињавале — пешадијске и коњичке дивизије аустроугарске Царске и краљевске заједничке армије (Каисерлицхес унд Конинглицхес Гемеинсамес Хеер); пешадијске дивизије (Ландwехр, од 1. маја 1917. „стрељачке” — Сцхутзен) аустријских Царских и краљевских одбрамбених снага (Каисерлицхе Конинглицхе Ландwехр) и пешадијске (Хонведсег) и коњичке (Хусзар) дивизије угарских Краљевских одбрамбених снага (Магаy киралyи Хонведсег). Аустријска Царско-краљевска територијална армија (Каисерлицхе Конинглицхе Ландстурм) и угарска Краљевска територијална армија (Магаy киралyи Непфелкело) су сачињавали „други позив” статичних одбрамбених снага и обухватала је људе узраста од 34 до 55 година. Језик којим су издаване команде у Заједничкој армији и аустријској војсци је био немачки, а за угарске снаге мађарски језик. До августа 1914. године је мобилисано близу 1.800.000 људи, да би се у мају 1918. године тај број попео до 3.194.000. Армијски ваздушни корпус (Луфтсцхиффер ундфлеигертруппе)који је био део Заједничке армије, и Поморски ваздушни корпус (Сеефлеигркорпс) су оперисали на западном Балкану.

Балкански Словени су били највећа национална заједница у аустроугарској војсци у августу 1914. године. Било је 563.400 (31,3 %) Срба и Хрвата (укључујући и Босанце) и 50.400 (2,8%> Словенаца. Од 16 аустроугарских војних области, четири су обухватале Балкан и у њима је регрутовано 7 дивизија: 13. хрватско-славонска област (7. и 36. пеш. див.); 15. босанско-херцеговачка област (1. и 18. пеж. див.); 16. далматинска област (4. и 5. брдска бригада); 3. јужноаустријска — словеначка област (6. и 28. пеш. и 22. стрељачка див.). Седма хрватско-славонска област је преименована у Славонско домобранство и у њој је командни језик био хрватски, а њена 42. дивизија је названа Вражја дивизија.

Пет од ових дивизија (1,7, 18, 36. и 42) су се бориле у Србији током 1914. године, али су након тога, са изузетком 7. пешадијске дивизије која је била у Румунији, остале јединице пребачене на Италијански фронт због страха од дезертирања Срба и Хрвата. Међутим, поуздане босанско-херцеговачке јединице су служиле у 37 дивизија, најчешће на Италијанском фронту, али такође и у Србији и Албанији (18, 47, 53, 57, 59. 62, 63, 81. див. и источни корпус), као и у Румунији (71-73 див.).

Команда групе армија је координирала армијама и корпусима; армију су сачињавала два до четири корпуса или ад хоц „снаге” (Груп-пен), а сваки корпус је бројао од једне до три дивизије. Пет армија са 42 дивизије је ратовало на Балкану. Осамнаест (укључујући пет балканских) дивизија се борило на Српском фронту 1914. године 5. армија, са 8. корпусом (9. пеш. и 21. Ландивехр див.) и 13. корпусом (36. пеш. и 42. домобранска див.); 6. армија, са 15. корпусом (1. и 48. пеш. див.) и 16. корпусом (18. пеш. див.); пет штабних дивизија Балканске армије (7. и 47. пеш. 23. и 40. Хонведсег див.); идо августа 1914. године 2. армија, са4. корпусом (31. и 32. пеш. и 5. Хусзар див.), 7. корпусом (17. и 34. пеш. див.) и 9. корпусом (29. пеш. див.). Девет дивизија се борило 1915. године. Организоване су у 3. армију са 11. корпусом (30. и 53. пеш. див.) и 14. корпусом (8. и 13. пеш. и 44. Ландтвехр див.) и независне 57, 59, 62. и 63. пешадијску дивизију. Албански гарнизон који се састојао од 19. корпуса (47. и 81. пеш. див. и 220. Ландстурм бригада) је у августу 1918. године преименован у Групу армија Албанија. Босанско-херцеговачка и далматинска команда је имала 45. Ландиоехр дивизију, окупациона војска у Црној Гори шест батаљона а у Србији пет. У септембру 1918. године, 11. корпус (9. и 30. пеш. див.) је појачао 11. немачку армију у Македонији; а четири батаљона источног корпуса {Остенкорпс), који је требало да иде за Палестину, помагала су у одбрани Албаније.

У августу 1916. године угарску Трансилванију је бранила 1. армија (61. и 71. пеш. див., 16, 19, 143-5. пеш. бриг. и 1. коњ. Непфелкело бриг., а касније и 10. и 11. баварска пеш. див.). Три дивизије (51. Хонведсег, 73. пеш. и 1. коњ.) и три бригаде (2, 8. и 10) су служиле у немачкој 9. армији, а обе ове армије (1. и 9 — прим. прев.) су биле део Групе армија надвојводе Јозефа. У јуну 1917. године 1. армију су сачињавале 14 аустроугарских и шест немачких јединица — Герок и Руиз групе (немачка 1. коњ., 37. и 218. пеш. див.); 8. корпус (70. и 71. пеш. и 8. коњ. дивизија, 8. брдска бриг. и 142. пеш. бриг.); Липошак група (7. пеш., 8. баварска пеш. и 10. коњ. див. и 16. брдскабриг.); 6. корпус (39. Хонведсег, 117. и 225. немачка пеш. (\ив.); и 21. корпус (31, 37. и 72. пеш. див. и 3. немачка коњичка дивизија).

Спољашње везе

Militär-Almanach и Militärschematismus des österreichischen Kaiserthums. Беч, 1791—1914