Антон Ашкерц
Антон Ашкерц (Глобоко код Римских Топлица 9. јануар 1856 – 10. јун 1912. Љубљана) је био словеначки песник и богословац.[1][2]
Антон Ашкерц | |
|---|---|
 Кип код љубљанских Крижанка. | |
| Датум рођења | 9. јануар 1856. |
| Место рођења | Римске Топлице, Аустријско царство |
| Датум смрти | 10. јун 1912. (56 год.) |
| Место смрти | Љубљана, Аустроугарска |
Биографија
уредиРођен је у сељачкој породици. После завршетка прве гимназије у Цељу је уписао у мариборску богословију (Семенишче).[2] Свештеник је постао 1880. 17 година је радио по штајерским жупанијама. Након свађе са Црквом 1989. водио је љубљански градски архив (данас Историјски архив Љубљане). На то место га је именовао љубљански градонаћелник Иван Хрибар.
Прву песму (Трије попотники) је објавио 1880. у часопису Љубљански Звон. Испочетка је писао лирске песми а касније и епске. Своје песме је објављивао под именом Горазд.[3]
Умро је 1912. и покопан на старом градском гробљу - Навју, поред великана словеначке поезије.
Песме
уреди- Песничке збирке:
- Баладе ин романце
- Стара правда
- Песме:
- Поночна потница
- Бродник
- Чаша несмртности
- Мејник
- Мутец осојски
- Јаничар
- Годчева балада
- Анка
- Кронање в Загребу
- Последње писмо
- Зимска романца
- Кади се њива...
- Сликарјева слика
- Стари град
- Две сестри
Референце
уреди- ^ „Антон Ашкерц Биографија”. Културно друштво Антон Ашкерц Римске Топлице. Приступљено 19. 1. 2019.
- ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 30.
- ^ Ашкерц, Антон. Антон Ашкерц : избор. Сарајево : Свјетлост, 1961. стр. 3—14.
