Википедија

Домаћа свиња

За друге употребе, погледајте Свиња (вишезначна одредница).

Домаћа свиња (лат. Sus scrofa domesticus, или Sus domesticus), или само свиња, је доместификована подврста дивље свиње (Sus scrofa; понекад се сматра засебном врстом). Узгаја се као домаћа животиња ради меса (свињетина), масти, месних прерађевина (чварци, кавурма, крвавица, сланина,...) и коже. Длака свиње се користи за прављење четака.

Домаћа свиња
Крмача са прасетом
Припитомљен
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Породица: Suidae
Род: Sus
Врста:
S. scrofa
Подврста:
S. s. domesticus
Триномијално име
Sus scrofa domesticus
Erxleben, 1777
Синоними[1]
  • Sus domestica Erxleben, 1777
  • Sus domesticus Erxleben, 1777

На основу фармске производње, племените расе свиња су разврстане у следеће категорије: прасад — мушка и женска младунчад до телесне масе од 25 кг. Преко 25 кг па до 120 кг (кланична тежина) су товљеници. За потребе това мушка грла се кастрирају а женска не. Уколико су грла остављена за приплод, женке се називају назимице (које се још нису прасиле) и крмаче (женска грла након првог прашења). Мушке јединке у приплоду се називају нерастови. У Војводини се уместо речи „свиња” често користи синоним „брав”.

Изучавање гајења племенитих раса свиња назива се свињарство.

Карактеристике

уреди

Период трудноће код крмача (супрасност) траје 112—114 дана (три месеца, три недеље, три дана). Очекивани број живорођених прасади је између 9 и 12. Најмањи је код првог прашења, највећи је између трећег и петог, а затим лагано опада код старијих јединки.[2] У узрасту од 6 месеци прасад достижу тежину од око 100 килограма живе ваге, при чему достижу кланичну тежину. Животни век свиње износи око 12 година, на шта директан утицај имају исхрана, начин држања и припадност раси.

Већина их има ретку длаку, иако постоје и врсте са густом длаком, попут мангулице.[3] Свиње поседују апокрине и екрине знојне жлезде, мада су екрине жлезде ограничене на њушку и дорсонасална подручја.[4] Свиње, међутим, попут других „бездлаких” сисара (нпр. слонова, носорога, и Bathyergidae), не користе термалне знојне жлезде за хлађење.[5] Свиње исто тако имају мању способност него други сисари да расипају топлоту са влажне слузокоже у устима путем дахтања. Њихова термонеутрална зона је 16 до 22 °C.[6] При вишим температурама, свиње губе топлоту путем ваљања у блату и води; мада је било предложено да блаћење служи другим функцијама, као што је заштита од сунца, контрола ектопаразита, и обележавање мирисом.[7]

Свиње су једна од четири познате врсте сисара које поседују мутације у никотинском ацетилхолинском рецептору које их штите против змијског венома. Мунгоси, медоједни јазавци, јежеви и свиње, сви имају модификације у активном месту рецептора које спречавају змијски веном α-неуротоксин да се веже. То су четири засебне, независне мутације.[8]

Многе врсте свиња су склоне стресу и могу да развију сличне болести кардиоваскуларног система као и људи. Људи и свиње су физиолошки сличне врсте. Стога се свиње често користе као лабораторијске животиње.

Свиње су сваштоједи, што значи да се хране храном и биљног и животињског порекла. На мањим фармама се хране остацима из кухиње — помијама. У дивљини свиње храну проналазе у земљи коју рију кљовама. Свиња има веома осетљиво чуло мириса, тако да се користе за проналажење тартуфа у многим европским земљама.

Свиње спадају међу најинтелигентније сисаре. Сматра се да су свиње интелигентније од пса и мачке[9]

Таксономија

уреди

Домаћа свиња се најчешће сматра подврстом дивље свиње, којој је име Sus scrofa дао Карл фон Лине 1758. године; сходно томе, формално име доместиковане свиње Sus scrofa domesticus.[10][11] Међутим, 1777. године је Јохан Еркслебен класификовао домаћу свињу као засебну врсту од дивље свиње. Он јој је дао име Sus domesticus, које таксономи још увек користе.[12][13]

Порекло

уреди

Археолошки налази указују да су свиње припитомљене од дивље свиње већ у периоду од 13.000—12.700 ПС на Блиском истоку у сливу Тигра.[14],[15][16] Њима се управљало на сличан начин као што то данас чине становници Нове Гвинеје.[17] Поједини пронађени остаци свиња датирају из периода старијег од 11.400 година ПС, на Кипру, и највероватније да су увезени са континенталног дела копна, што указује да су до тада већ биле припитомљене.[18] Процес припитомљавања дивљих свиња десио се засебно и у Кини.[19][20]

ДНК налази из под-фосилних остатака зуба и вилица европских свиња из периода неолита указују да су прве домаће свиње увезене са Блиског истока. Ово је убрзало и процес припитомљавања локалних свиња у Европи, што представља трећи процес припитомљавања, у којем се генетичка база увезена са Блиског истока полако смањивала у Европи. Данашње домаће свиње доживеле су сложен процес међусобног мешања у времену када се сада и европске свиње извозе на Блиски исток.[21][22]. Историјски налази указују да су азијске свиње представљене Европи током 18. и почетком 19. века.[19]

У августу 2015, једна студија је размотрила преко 100 свињских генома с циљем утврђивања процеса њихове доместикације, за који се претпостављало да су га иницирали људи, да је у томе учествовало неколико индивидуа, и да се ослањао на репродуктивну изолацију између дивљих и домаћих форми. Та студија је утврдила да је претпоставка о репродуктивној изолацији са постојањем популационих уских грла неоснована. Студија је извела закључак да су свиње биле доместификоване засебно у Западној Азији и Кини, при чему су западноазијске свиње уведене у Европу, где су оне биле укрштене са дивљим свињама. Модел који подробно описује податке обухвата хибридизацију са сад изумрлом популацијом дивљих свиња током плеистоцена. Та сутија је исто тако утврдила да упркос укрштања са дивљим свињама, геноми доместикованих свиња имају снажан потпис селекције у ДНК локусима који утичу на понашање и морфологију. Студија је извела закључак да је људска селекција код доместикованих сојеве вероватно сузбила хомогенизирајући ефекат протока гена са дивљих свиња и креирала доместикациона острва у геному. Могуће је да је исти процес применљив на друге доместиковане животиње.[23][24]

Прилагодљива природа сваштоједске исхране дивље свиње учинили су да се припитомљавање обави без већег труда. Свиње су се углавном користиле за исхрану, али ране цивилизације су користиле свињску кожу за оклопе, зубе за алате и оружје, а чекиње за четке.[25] Свиње су у југоисточне делове Северне Америке из Европе увезли Хернандо де Сото и други рани шпански истраживачи. Одбегле свиње су у дивљини поново постајале дивље и узроковале бројне проблеме америчким урођеницима који нису држали припитомљену стоку.[26]

Међу животињама које су Шпанци увели у Чилоенски архипелаг у 16. веку, свиње су се најуспешније адаптирале. Свиње су имале користи од изобиља шкољки и алги изложених великим осекама архипелага.[27] Свиње су донели у југоисточну Северну Америку из Европе де Сото и други рани шпански истраживачи. Одбегле свиње су постале дивље и изазвале су велики број поремећаја у начину живота америчких домородаца, који нису имали доместиковане животиње, изузев паса.[28] Популације дивљих свиња у југоисточним Сједињеним Државама су од тог доба мигрирале на север и постале су све већи проблем на Средњем западу. Оне се матрају инвазивном врстом, те многи програми државних агенција имају за циљ њихово хватање или ловљење ради одстрањивања.[29][30][31] Доместиковане свиње су постале дивље у многим другим деловима света (нпр. Нови Зеланд и северни Квинсленд) и узроковале су знатну штету у животном окружењу.[32][33] Дивљи хибриди Европских дивљих свиња и доместикованих свиња су исто тако веома реметилачки за околину и пољопривреду (они су међу 100 најштетнијих животињских врста),[34] посебно у југоисточној Јужној Америци од Уругваја до бразилског Мато Гросо до Сула (Средњозападне регије), и Сао Пауло (држава) (Југоисточне регије), где су познати као javaporcos (from javali и porco, са значењем „дивље свиње”).[35][36][37][38][39]

Са око 1 милијарде живих индивидуа у било које време, доместикована свиња је једна од најбројнијих великих животиња на планети.[40][41]

Репродукција

уреди

Крмаче достижу полну зрелост при узрасту од 3—12 месеци и пролазе кроз еструс сваких 18—24 дана ако нису успешно оплођене. Гестациони период је у просеку 112—120 дана.[42] Еструс траје два до три дана током којих женке испољавају спремност за парење. То је рефлективни респонс који је стимулисан кад је женка у контакту са пљувачком полно зрелог вепра. Андростенол је један од феромона који се формира у субмаксиларним пљувачним жлездама вепрова и који изазивају респонс женки.[43] Женски врат материце садржи серију од пет интердигитирајућих јастучића, који придржавају вепров пенис током копулације.[44] Женке имају бикорнуатне материце и до две оплодње мора доћи у оба матерична рога да би дошло до супрасности.[45] Мајчино препознавање трудноће код свиња јавља са 11 до 12 дана супрасности.[46]

Свињско месо у исхрани

уреди

Свињско месо и месне прерађевине су широко распрострањени у исхрани. Ипак, због високог нивоа масти, као и због тога што свиње могу бити домаћини широкој лепези паразита, свињске месне прерађевине су често мета критика везаних за здраву исхрану. Најчешће се као свињски паразити спомињу трихинела, cysticercosis и brucellosis.

У јудаизму и исламу, свињско месо је забрањено у исхрани, јер се сматра прљавом и злобном животињом[47][48].

Свињогојство

уреди
Број узгајаних свиња
област/држава Број свиња (у милионима)
Кина 489
САД 60
Бразил 33
Србија 3,49[49]
свет 961

Домаћа свиња се често гаји на сеоским имањима на отвореном. У неким случајевима свињама се дозвољава да се хране у шумама под надзором свињара. У индустријализованом свету, узгој свиња се више не обавља у традиционалним свињцима, већ у свињским фармама уз интензивну примену научних метода. Тиме је значајно смањена цена узгоја свиња.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Colin P. Groves (1995). „On the nomenclature of domestic animals” (PDF). Bulletin of Zoological Nomenclature. 52 (2): 137—141. doi:10.5962/bhl.part.6749. Архивирано из оригинала (PDF) 8. април 2011. г.  Biodiversity Heritage Library
  2. ^ „Factors Affecting Litter Size”. Архивирано из оригинала 10. 11. 2012. г. Приступљено 28. 08. 2011. 
  3. ^ Royal visit delights at the Three Counties Show.
  4. ^ Sumena, K.B.; Lucy, K.M.; Chungath, J.J.; Ashok, N.; Harshan, K.R. (2010). „Regional histology of the subcutaneous tissue and the sweat glands of large white Yorkshire pigs” (PDF). Tamilnadu Journal of Veterinary and Animal Sciences. 6 (3): 128—135. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 8. 2017. г. Приступљено 30. 11. 2017. 
  5. ^ Folk, G.E.; Semken, H.A. (1991). „The evolution of sweat glands”. International Journal of Biometeorology. 35 (3): 180—186. Bibcode:1991IJBm...35..180F. PMID 1778649. S2CID 28234765. doi:10.1007/bf01049065. 
  6. ^ Sweat like a pig?
  7. ^ Bracke, M.B.M. (2011). „Review of wallowing in pigs: Description of the behaviour and its motivational basis”. Applied Animal Behaviour Science. 132 (1): 1—13. doi:10.1016/j.applanim.2011.01.002. 
  8. ^ Drabeck, D.H.; Dean, A.M.; Jansa, S.A. (1. 6. 2015). „Why the honey badger don't care: Convergent evolution of venom-targeted nicotinic acetylcholine receptors in mammals that survive venomous snake bites.”. Toxicon. Elsevier. 99: 68—72. PMID 25796346. doi:10.1016/j.toxicon.2015.03.007. 
  9. ^ Експерименти на Универзитету Пенсилванија
  10. ^ National Center for Biotechnology Information data page
  11. ^ Gentry, Anthea; Juliet Clutton-Brock; Groves, Colin P. (2004). „The naming of wild animal species and their domestic derivatives” (PDF). Journal of Archaeological Science. 31 (5): 645—651. Bibcode:2004JArSc..31..645G. doi:10.1016/j.jas.2003.10.006. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 4. 2011. г. 
  12. ^ Corbet and Hill (1992), referred to in Wilson, D.E.; Reeder, D.M., ур. (2005). Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  13. ^ Gentry, Anthea; Juliet Clutton-Brock; Groves, Colin P. (1996). „Proposed conservation of usage of 15 mammal specific names based on wild species which are antedated by or contemporary with those based on domestic animals”. Bulletin of Zoological Nomenclature. 53: 28—37. doi:10.5962/bhl.part.14102. 
  14. ^ Sarah M. Nelson Ancestors for the Pigs. Pigs in prehistory. (1998)
  15. ^ Nelson, Sarah M. (1998). Ancestors for the Pigs. Pigs in prehistory. University of Pennsylvania Museum of Archaeology and Anthropolog. ISBN 9781931707091. 
  16. ^ Ottoni, C; Flink, LG; Evin, A; Geörg, C; De Cupere, B; Van Neer, W; Bartosiewicz, L; Linderholm, A; Barnett, R; Peters, J; Decorte, R; Waelkens, M; Vanderheyden, N; Ricaut, FX; Cakirlar, C; Cevik, O; Hoelzel, AR; Mashkour, M; Karimlu, AF; Seno, SS; Daujat, J; Brock, F; Pinhasi, R; Hongo, H; Perez-Enciso, M; Rasmussen, M; Frantz, L; Megens, HJ; Crooijmans, R; Groenen, M; Arbuckle, B; Benecke, N; Vidarsdottir, US; Burger, J; Cucchi, T; Dobney, K; Larson, G. „our data suggest a narrative that begins with the domestication of pigs in Southwest Asia, at Upper Tigris sites including Çayönü Tepesi (Ervynck et al. 2001) and possibly Upper Euphrates sites including Cafer Höyük (Helmer 2008) and Nevali Çori (Peters et al. 2005);
    from google (Çayönü pig ancestor) result 2; 'Çayönü Tepesi' in wiki (Cattle)”    . Mol Biol Evol. 30: 824—832. PMC 3603306  . PMID 23180578. doi:10.1093/molbev/mss261.     
  17. ^ Rosenberg M, Nesbitt R, Redding RW, Peasnall BL (1998). Hallan Cemi, pig husbandry, and post-Pleistocene adaptations along the Taurus-Zagros Arc (Turkey). Paleorient, 24 (1): 25—41.
  18. ^ Vigne, JD; Zazzo, A; Saliège, JF; Poplin, F; Guilaine, J; Simmons, A (2009). „Pre-Neolithic wild boar management and introduction to Cyprus more than 11,400 years ago”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 106 (38): 16135—16138. Bibcode:2009PNAS..10616135V. PMC 2752532  . PMID 19706455. doi:10.1073/pnas.0905015106  . 
  19. ^ а б Giuffra, E; Kijas, JM; Amarger, V; Carlborg, O; Jeon, JT; Andersson, L (2000). „The origin of the domestic pig: independent domestication and subsequent introgression”. Genetics. 154 (4): 1785—1791. PMC 1461048  . PMID 10747069. doi:10.1093/genetics/154.4.1785. 
  20. ^ Jean-Denis Vigne (2015). „Early domestication and farming: what should we know or do for a better understanding?”. Anthropozoologica. 50 (2): 123—150. S2CID 54079884. doi:10.5252/az2015n2a5. 
  21. ^ BBC News, "Pig DNA reveals farming history" 4 September 2007. The report concerns an article in the journal PNAS
  22. ^ Larson, G.; Albarella, U.; Dobney, K.; Rowley-Conwy, P.; Schibler, J.; Tresset, A.; Vigne, J. D.; Edwards, C. J.; Schlumbaum, A.; Dinu, A.; Balaçsescu, A.; Dolman, G.; Tagliacozzo, A.; Manaseryan, N.; Miracle, P.; Van Wijngaarden-Bakker, L.; Masseti, M.; Bradley, D. G.; Cooper, A. (2007). „Ancient DNA, pig domestication, and the spread of the Neolithic into Europe”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 104 (39): 15276—15281. PMC 1976408  . PMID 17855556. doi:10.1073/pnas.0703411104  . 
  23. ^ Frantz, L (2015). „Evidence of long-term gene flow and selection during domestication from analyses of Eurasian wild and domestic pig genomes”. Nat. Genet. 47 (10): 1141—1148. PMID 26323058. S2CID 205350534. doi:10.1038/ng.3394. 
  24. ^ Pennisi, E (2015). „The taming of the pig took some wild turns”. Science. doi:10.1126/science.aad1692. 
  25. ^ Oral Care Архивирано на сајту Wayback Machine (16. септембар 2007)
  26. ^ II.G.13. - Hogs.
  27. ^ Torrejón, Fernando; Cisternas, Marco; Araneda, Alberto (2004). „Efectos ambientales de la colonización española desde el río Maullín al archipiélago de Chiloé, sur de Chile” [Environmental effects of the spanish colonization from de Maullín river to the Chiloé archipelago, southern Chile]. Revista Chilena de Historia Natural (на језику: Spanish). 77 (4): 661—677. doi:10.4067/S0716-078X2004000400009. 
  28. ^ II.G.13. – Hogs. Архивирано 2007-12-20 на сајту Wayback Machine
  29. ^ „Feral Hogs in Missouri | Missouri Department of Conservation”. mdc.mo.gov (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 03. 2017. г. Приступљено 7. 3. 2017. 
  30. ^ „AGFC | Feral Hog Hunting Regulations”. www.agfc.com. Приступљено 7. 3. 2017. 
  31. ^ „Feral Hog Management | Georgia DNR - Wildlife Resources Division”. georgiawildlife.com (на језику: енглески). Приступљено 8. 3. 2017. 
  32. ^ Alien Species Threaten Hawaii's Environment.
  33. ^ Introduced Birds and Mammals in New Zealand and Their Effect on the Environment.
  34. ^ „World's 100 most destructive species named”. The Independent (на језику: енглески). 21. 11. 2004. Приступљено 7. 3. 2017. 
  35. ^ Authorization for the slaughter of the 'javaporco' reassures farmers in Assis, SP (језик: португалски)
  36. ^ IBAMA authorizes capture and slaughter of 'javaporcos' – Folha do Sul Gaúcho Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јул 2017) (језик: португалски)
  37. ^ 'Javaporco' gives damage and scares farmers in Maracaí, SP – O Grito do Bicho Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јануар 2019) (језик: португалски)
  38. ^ MS Rural – farmers are authorized to make populational control of exotic species, such as the European boar (језик: португалски)
  39. ^ „Status and Distribution of wild boar in Rio Grande do Sul, Southern Brazil”. 2009. 
  40. ^ Production, Supply and Distribution Online Query Архивирано на сајту Wayback Machine (1. децембар 2017), United States Department of Agriculture, Foreign Agricultural Service
  41. ^ Swine Summary Selected Countries Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2012), United States Department of Agriculture, Foreign Agricultural Service, (total number is Production (Pig Crop) plus Total Beginning Stocks
  42. ^ „Feral Hog Reproductive Biology”. 16. 5. 2012. Архивирано из оригинала 25. 11. 2015. г. Приступљено 30. 11. 2017. 
  43. ^ „G2312 Artificial Insemination in Swine: Breeding the Female | University of Missouri Extension”. extension.missouri.edu. Архивирано из оригинала 08. 03. 2017. г. Приступљено 7. 3. 2017. 
  44. ^ „The Female - Swine Reproduction”. livestocktrail.illinois.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 02. 2022. г. Приступљено 7. 3. 2017. 
  45. ^ Bazer, F. W.; Vallet, J. L.; Roberts, R. M.; Sharp, D. D.; Thatcher, W. W. (1986). „Role of conceptus secretory products in establishment of pregnancy”. J. Reprod. Fert. 76 (2): 841—850. PMID 3517318. S2CID 44789580. doi:10.1530/jrf.0.0760841. 
  46. ^ Bazer, Fuller W.; Song, Gwonhwa; Kim, Jinyoung; Dunlap, Kathrin A.; Satterfield, Michael Carey; Johnson, Gregory A.; Burghardt, Robert C.; Wu, Guoyao (1. 1. 2012). „Uterine biology in pigs and sheep”. Journal of Animal Science and Biotechnology. 3 (1): 23. ISSN 2049-1891. PMC 3436697  . PMID 22958877. doi:10.1186/2049-1891-3-23. 
  47. ^ Исламски свет, „Зашто ислам забрањује свињетину“ Архивирано на сајту Wayback Machine (6. април 2008) („Take a look at the nature of the pig for example. The pig is naturally lazy and indulgent in sex, it is dirty, greedy and gluttonous.“)
  48. ^ Глас ислама, „Зашто је свињетина забрањена?“ Архивирано на сајту Wayback Machine (21. март 2008) („Pig is one of the filthiest animals on earth ... Pig is the most shameless animal...“)
  49. ^ [http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/21/20/po12122010.pdf Република Србија, Републички завод за статистику: Број стоке - Стање 01.12.2010. године]

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Домаћа свиња на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Домаћа_свиња&oldid=28900452”