Вук Мандушић
Вук Мандушић (умро 31. јула 1648) био је capo direttore Морлачке војске, један од најистакнутијих харамбаша у Далматинској Загори, који се борио против Османског царства у Кандијском рату. Он је један од чувених јунака српске епске поезије. Петар II Петровић Његош обесмртио је Вука Мандушића у „Горском вијенцу”.
| Вук Мандушић | |
|---|---|
 Биста Вука Мандушића на Цетињу | |
| Лични подаци | |
| Место рођења | Далматинска Загора, Османско царство |
| Датум смрти | 31. јул 1648. |
| Место смрти | Зечево, Османско царство |
| Војна каријера | |
| Служба | Млетачка република 1645—1648. |
| Војска | Морлачка војска |
| Чин | capo direttore de Morlacchi del territorio di Sebenico[1] |
| Учешће у ратовима | Кандијски рат |
Рани и лични живот
уредиВука Мандушића су називали Морлахом или Влахом,[2] а његово родно мјесто је непознато, али генерално се сматра да је рођен негдје у Далматинској Загори.[2] Неколико мјеста у залеђу данашње Шибенско-книнске жупаније се сматра могућим мјестима рођења, међу којима су: Рупе код Скрадина, према усменој традицији коју је 1756. године сачувао франачки монах Андрија Качић Миошић,[3][4] и Петрово поље.[5] Пошто је Вук Мандушић опјеван у Његошевом дјелу, које је из 19. вијека, дјело је било под утицајем додатних теорија,[2] да је из Велестова и да је хајдуковао у Котарима[6][7] или да су поријеклом из Тетова (данашња Северна Македонија), прије него што су се населили у Средску код Призрена,[8] док остали трвде да је то друга особа са истим именом.[7]
Усвојио је свог нећака Тадију Вранчића,[2][9] који се касније потписивао као Мандушић. Након Вукове смрти Тадија га је замијенио на мјесту команданта шибеничких ускока.[9]
Крајем фебруара 1648. године, упао је у млетачку Далмацију са Власима из Петровог поља, гдје је борбе водио око пет мјесеци.[10]
Каријера
уредиТоком Кандијског рата (1645—1669), била је потребна чврста организација, са официром који је био командант неколико харамбаша.[9] У почетку је ова позиција била неутврђена.[9] Свештеник Стјепан Ш/Сорић се наводио као governator delli Morlachi, Петар Смиљанић као capo, Вук Мандушић као capo direttore, Јанко Митровић као capo principale de Morlachi, Јован Драчевац као governator и многи други.[9] „Ускочка” или „морлачка” војска имала је мање од 1.500 бораца.[11]
Прве информације о Мандушићу датирају из фебруара 1648. године, када се помиње млетачки напад на Дрниш и Книн, у коме је Мандушић имао значајну улогу. У марту и мају исте године, учествовао је у ослобађању Клиса и Кључа (са 175 бораца). Млетачки командант Леонардно Фосколо спомиње Мандушића у свом обавјештењу од 3. јула због пљачкања Кључа и и осменске територије.[12]
Фосколо 11. јула спомиње златну медаљу коју је Стјепан С/Шорић добио исте године у јуну, иако је храбар војник и има нешто присташа, не може да рачуна на послух, јер са војницима није дарежљив,[13] док би за капетана Мандушића дошла друга колајна једнака Шорићевој, а он је занаго заслужује, то би њему приштедило горчину искључења, а нацији би послужило на велику утјеху, јер је он на Крајини цијењен више него иједан други.[14]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Aubin 1974, стр. 243.
- ^ а б в г Десница 1991, стр. 89—97.
- ^ Matić 1942, стр. 24, 492–493.
- ^ Mandušić 1998, стр. 37.
- ^ Историски записи 1948, стр. 37.
- ^ Томовић 1999, стр. 514.
- ^ а б Стварање 1964, стр. 701.
- ^ „Презимена, село Средска (Призрен) - Порекло”. Порекло (на језику: српски). 5. 5. 2012. Приступљено 27. 12. 2017.
- ^ а б в г д Прилози 1958, стр. 111.
- ^ Прилози 1954, стр. 78.
- ^ Samardžić, Radovan (1981). Istorija srpskog naroda, Volume 3, Part 1. Srpska književna zadruga.
Ускочку војску, у којој укупно није било ни 1.500 људи, предводили су, поред осталих, харамбаше Петар Смиља- нић, поп Стеван Суботић (Сорић) и калуђер Петроније Селаковић.
- ^ Desnica 1998: vlaški kapetan Mandušić, iskušan u svim potrebama, doista vrlo hrabar, ali ujedno i smotren, što je neobično svojstvo kod ljudi njegova kova
- ^ Desnica (b) 1998: da bi taj znak vanredne ljubavi prema tom licu, mogao da oneraspoloži koga drugog koji služi jednako kao on (Šorić) ako ne i bolje od njega, jer iako je Šorić hrabar vojnik i ima nešto pristaša, ne može da računa na posluh, jer sa vojnicima nije darežljiv.
- ^ Desnica (c) 1998: Kad bi za kapetana Mandušića došla druga kolajna jednaka Šorićevoj, a on je zanago zaslužuje, to bi njemu prištedilo gorčinu isključenja, a naciji bi poslužilo na veliku utjehu, jer je on na Krajini cijenjen više nego ijedan drugi.
Литература
уреди- Станојевић, Глигор (1970). Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека. Београд: Историјски институт.