Епархија бококоторска
Епархија бококоторска је некадашња епархија Српске православне цркве, која је постојала између 1870. и 1931. године са средиштем у Котору.
| Епархија бококоторска Српска православна црква | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Сједиште | Котор |
| Држава | Аустроугарска, Краљевина СХС |
| Основана | 1870. |
| Укинута | 1931. |
| Архијереј | |
| Чин архијереја | епископ |
| Титула архијереја | епископ бококоторски |
Бококоторска епархија је обухватала Боку которску, Паштровиће (област Будве и Петровца) и стару дубровачку област.
Историја
уредиДо пред крај 18. вијека, с малим изузецима, Бока је потпадала под стару епископију, каснију Митрополију зетску, чија је резиденција у прво вријеме била на Превлаци код Котора, касније око Скадарског језера, и најзад на Цетињу.
Кад је Пожунским миром (1806) цијела Далмација дошла под француску власт, дозволио је Наполеон да се установи Српско-православно владичанство за Далмацију, а 1810. године и посебно „велико викарство“ за Боку. Први епархијски викар за подручје Боке био је архимандрит Герасим Зелић. Тако је остало и касније, кад је цијела Далмација с Боком дошла под аустријску власт (1814).
Први подстрек, да се оснује засебно Бококоторско владичанство, дао је књижевник Стјепан Митров Љубиша, који је, као посланик на Царевинском вијећу у Бечу, највише и утицао, да је цар Франц Јозеф I, послије умирења Бокељског устанка 1869. године, одобрио да се оснује самостална Бококоторска епархија, што је учињено 6. новембра 1870. године.
Иако су се православни Срби надали да ће нова епархија остати у духовној заједници са Карловачком митрополијом, убрзо се показало да државне власти имају другачије намере. Након именовања угледног архимандрита Герасима Петрановића за првог епископа нове епархије, које је извршено 25. фебруара 1871. године,[1] појавио се проблем око његове хиротоније, будући да је карловачки митрополитски трон у то време био упражњен. Ово питање се развлачило пуне три године, а у међувремену су власти припремале стварање постпуно нове митрополије. Царском одлуком од 30. марта 1874. године, Бококоторска епархија је заједно са Далматинском епархијом пренета под надлежност новоустановљене Буковинско-далматинске митрополије са средиштем у Черновцима. Самом Буковином управљао је митрополит, док су обе српске епархије у Далмацији биле у надлежности својих епископа.[2] Тек након тога, Герасим Петрановић је 9. маја 1974. године хиротонисан за епископа од стране буковинског митрополита, а потом је 26. маја свечано устоличен у Котору. Епархијом је управљао веома успешно, све до смрти 1906. године.
Према подацима из 1927. године епархија је имала 4 протопрезвитерата (которски, рисански, херцегновски и будвански) са 49 парохија, 215 цркава, 37 свештеника и 26.448 душа.
Епископи
уреди- Герасим Петрановић (1874—1906)
- Доситеј Јовић (1906—1910)
- Владимир Боберић (1911—1918)
- Кирило Митровић (1920—1931)
Манастири
уредиБококоторска епархија је имала осам манастира:
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ "Хришћански весник", Београд 1/1901.
- ^ Hastings 2003, стр. 431.
Литература
уреди- Г. Виђицки, Боко-которска епархија и Кипријан Стануловић, архимандрит ковиљски (Српски Сион, 1906);
- Грујић, Радослав (1927). „Бококоторска епархија”. Народна енциклопедија.
- Миковић, Дионисије (1907). „Српско-православно бококоторско владичанство”. Дубровник: Српска дубровачка штампарија.
- Никодим Милаш, Православна црква у Дубровнику у 18 и почетку 19 вијека (1913).
- Милутиновић, Коста (1991). „Формирање Бококоторске епископије и отцепљење приморских епископија од католичке митрополије”. Уједињење Црне Горе и Боке Которске 1813-1814. године. Титоград: Историјски институт. стр. 225—233.
- Стратимировић, Ђорђе (1897). „Православна црква у Боци Которској: постанак и судбине њене”. Годишњица Николе Чупића. 17: 192—238.
- Hastings, James (2003). Encyclopedia of Religion and Ethics. Kessinger Publishing. стр. 431—. ISBN 978-0-7661-3683-0.
- Шематизам православне епархије боко-которске, дубровачке и спичанске за 1912 и раније године;
