Јужни крст
Јужни крст (лат. Crux) је најмање од 88 модерних сазвежђа, а карактеристични облик образују четири најсјајније звезде (некад приказано и пет). Са три стране је окружено сазвежђем Кентаур и јужно сазвежђем Мува. Видљиво је само са јужне хемисфере. Морнари су у стара времена користили Јужни крст за навигацију, јер се помоћу њега може одредити југ.
| Сазвежђе | |
 | |
| Латинско име | Crux |
|---|---|
| Скраћеница | Cru |
| Генитив | Crucis |
| Симболизује | Крст |
| Ректасцензија | 12 |
| Деклинација | −60 |
| Површина | 68 кв. степени sq. deg. (88) |
| Најсјајнија звезда | α Cru (0.87m) |
| Метеорски ројеви | |
| Суседна сазвежђа | |
| Видљиво у распону +20° и −90°. У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у Мају. | |
Историја
уредиСјајне звезде у Јужном крсту су биле познате старим Грцима, где их је Птоломеј сматрао делом сазвежђа Кентаура.[1][2] Биле су потпуно видљиве све до Британије у четвртом миленијуму пре нове ере. Међутим, прецесија равнодневица је постепено спуштала ове звезде испод европског хоризонта, те су на крају заборављене од стране становника северних географских ширина.[3] До 400. године нове ере, звезде у сазвежђу које се сада зове Јужни крст никада се нису дизале изнад хоризонта у већем делу Европе. Данте је можда знао за сазвежђе у 14. веку, јер описује астеризам од четири сјајне звезде на јужном небу у својој Божанственој комедији.[4][5] Његов опис, међутим, може бити алегоријски, а сличност са сазвежђем случајност.[6]
Венецијански морепловац из 15. века Алвисе Кадамосто је забележио оно што је вероватно био Јужни крст на изласку из реке Гамбија 1455. године, назвавши га carro dell'ostro („јужна кочија“). Међутим, Кадамостов пратећи дијаграм је био нетачан.[7][8] Историчари углавном приписују заслуге Жоау Фарасу[а] да је био први Европљанин који је то исправно приказао. Фарас је скицирао и описао сазвежђе (назвавши га „As Guardas“) у писму написаном на плажама Бразила 1. маја 1500. португалском монарху.[9][10]
Сматра се да је истраживач Америго Веспучи посматрао не само Јужни крст већ и суседну маглину Врећа угља на свом другом путовању 1501–1502.[11]
Још један рани модерни опис који јасно описује Јужни крст као засебно сазвежђе приписује се Андреи Корсалију, италијанском морепловцу који је од 1515. до 1517. пловио у Кину и Источну Индију у експедицији коју је спонзирао краљ Мануел I. Корсали је 1516. написао писмо монарху описујући своја запажања јужног неба, које је укључивало прилично грубу мапу звезда око јужног небеског пола укључујући Јужни крст и два Магеланова облака виђена у спољашњој оријентацији, као на глобусу.[12][13]
Емери Молинеук и Петар Планције су такође наведени као први уранографи (мапери неба) који су Јужни крст разликовали као засебно сазвежђе; њихови прикази датирају из 1592. године, први га приказује на свом небеском глобусу, а други на једној од малих небеских карата на његовој великој зидној карти. Оба аутора су, међутим, зависила од непоузданих извора и поставила Јужни крст у погрешну позицију. Јужни крст је први пут приказан у свом исправном положају на небеским глобусима Петара Планција и Јодока Хондијуса 1598. и 1600. Његове звезде је први пут каталогизовао Фредерик де Хаутман, одвојено од Кентаура, 1603. године.[14] Сазвежђе су касније усвојили Јакоб Барч 1624. и Августин Ројер 1679. Ројер се понекад погрешно наводи да је првобитно разликовао Јужни крст.[2]
Карактеристике
уреди
Јужни крст се граничи са сазвежђем Кентаур (које га окружује са три стране) на истоку, северу и западу и Мува на југу. Покрива 68 квадратних степени и 0,165% ноћног неба, најмање је од 88 сазвежђа.[15] Скраћеница од три слова за сазвежђе, коју је усвојила Међународна астрономска унија 1922. године, је „Cru“.[16] Званичне границе сазвежђа, које је поставио белгијски астроном Ежен Делпорт 1930. године, дефинисане су полигоном од четири сегмента. У екваторијалном координатном систему, координате ректасцензије ових граница се налазе између 11h 56.13m и 12h 57.45m , док су координате деклинације између −55,68° и −64,70°.[17] Његова целокупност чини бар део године јужно од 25. северне паралеле.[18][б]
Видљивост
уреди
Јужни крст је лако видљив са јужне хемисфере у практично било које доба године. Такође је видљив у близини хоризонта са тропских географских ширина северне хемисфере неколико сати сваке ноћи током северне зиме и пролећа. На пример, видљив је из Канкуна или било ког другог места на географској ширини 25 °CГШ или мање око 22 часа увече крајем априла.[19][20] Постоји 5 главних звезда. Због прецесије, Јужни крос ће се у наредним миленијумима померити ближе Јужном полу, до 67 степени јужне деклинације за средину сазвежђа. Међутим, до 14.000 године Јужни крос ће бити видљив у већини делова Европе и континенталних Сједињених Држава, што ће се проширити на северну Европу до 18.000 године, јер ће бити на мање од 30 степени јужне деклинације.
Употреба у навигацији
уреди
На јужној хемисфери, Јужни крст се често користи за навигацију на исти начин на који се Поларис користи на северној хемисфери. Пројектовањем линије од γ до α Крста (подножје распећа) приближно 4 1⁄2 пута даље даје тачку близу јужног небеског пола[3] који је такође, случајно, где се сече окомита линија узета јужно од оса исток-запад од Алфа Кентаура до Бета Кентаура, које су звезде на сличној деклинацији у односу на Крст и сличне ширине као крст, али веће магнитуде.[21] Документовано је да аргентински гаучи користе Јужни крст за ноћну оријентацију у Пампасима и Патагонији.
Јужни крст на заставама
уредиСазвежђе јужног крста се појављује на многим заставама и грбовима земаља јужне хемисфере као што су:
Напомене
уреди- ^ João Faras was an astronomer and physician of King Manuel I of Portugal who accompanied Pedro Álvares Cabral in the discovery of Brazil in 1500
- ^ While parts of the constellation technically rise above the horizon to observers between 25°N and 34°N, stars within a few degrees of the horizon are to all intents and purposes unobservable.[18]
Референце
уреди- ^ Pasachoff, J. M.; Menzel, D. H.; Tirion, W. (1992). R. T. Petarson, ур. A Field Guide to the Stars and Planets. The Peterson Field Guide Series. 15 (3 изд.). New York: Houghton Mifflin Company. стр. 144. ISBN 0395537649.
- ^ а б Staal 1988, стр. 247.
- ^ а б Ridpath & Tirion 2017, стр. 134–135.
- ^ Dante, Purgatorio, Canto I, lines 22-27, Hollander translation
- "I turned to the right and, fixing my attention
- on the other pole, I saw four stars
- not seen but by those first on earth.
- The very sky seemed to rejoice
- in their bright glittering. O widowed
- region of the north, denied that sight!"
- ^ Walker, J. J. (22. 12. 1881). „Dante and the Southern Cross”. Nature. 25 (636): 173. S2CID 4064727. doi:10.1038/025217b0
.
- ^ Dante Alighieri (2003-05-27). The Divine Comedy. ISBN 9781101117996.
- ^ Cadamosto, A. (c. 1465). Navigatione (1550 Ramusio изд.). стр. 116r. „We likewise observed ... due south by compass, a constellation of six large bright stars, in the figure of a cross in this form ... we conjectured this to be the southern chariot, but could not expect to observe the principal star, as we had not yet lost sight of the north pole.”Cadamosto, A. (c. 1465). Navigatione (1811 Kerr изд.). стр. 244.. However, no manuscript of Cadamosto's notebook has survived, only the printed version, and the errors in the diagram may be due to the printer's decision.
- ^ Dekker, Elly (1990). Annals of Science. 47. стр. 530—533.
- ^ Revista do Instituto Histórico e Geográfico Brasileiro. V. Rio de Janeiro. 1843.
- ^ Dekker, Elly (1990). Annals of Science. 47. стр. 533—535.
- ^ Dekker, Elly (1990). Annals of Science. 47. стр. 535—543.
- ^ Dekker, Elly (1990). Annals of Science. 47. стр. 545—548.
- ^ „Letter to Giuliano de Medici”. State Library of New South Wales. c. 1516. Приступљено 1. 2. 2018.
- ^ „Ian Ridpath's Star Tales – Crux”. Приступљено 5. 8. 2013.
- ^ Bagnall, Philip M. (2012). The Star Atlas Companion: What You Need to Know about the Constellations. New York, New York: Springer. стр. 183—87. ISBN 978-1-4614-0830-7.
- ^ Russell, Henry Norris (1922). „The New International Symbols for the Constellations”. Popular Astronomy. 30: 469. Bibcode:1922PA.....30..469R.
- ^ „Crux, Constellation Boundary”. The Constellations. International Astronomical Union. Приступљено 23. 6. 2014.
- ^ а б Ian Ridpath. „Constellations: Andromeda–Indus”. Star Tales. self-published. Приступљено 23. 6. 2014.
- ^ Pasachoff, Jay M (2000). Field Guide to the Stars and Planets. Houghton Miflin. стр. 67. ISBN 978-0-395-93431-9.
- ^ „Ian Ridpath.com: Constellations”. Приступљено 2015-09-29.
- ^ Grainger, DH (1969). Don't die in the Bundu (8th изд.). Cape Town. стр. 84—86. ISBN 0-86978-056-5.
Литература
уреди- Levy, David H. (2005), Deep Sky Objects
, Prometheus Books, ISBN 1-59102-361-0 - Pasachoff, Jay M. (2006), A Field Guide to the Stars and Planets, Houghton Mifflin
- Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2017), Stars and Planets Guide, Princeton University Press, ISBN 9780691177885
- Staal, Julius D. W. (1988), The New Patterns in the Sky: Myths and Legends of the Stars, McDonald and Woodward Publishing Company, ISBN 0939923041
- Velt, Kik (1990), Stars Over Tonga, 'Atenisi University
- ESA (1997). „The Hipparcos and Tycho Catalogues”. Приступљено 2006-12-26.
- Kostjuk, N. D. (2002). „HD-DM-GC-HR-HIP-Bayer-Flamsteed Cross Index”. Приступљено 2006-12-26.
- Roman, N. G. (1987). „Identification of a Constellation from a Position”. Приступљено 2006-12-26.
- „SIMBAD Astronomical Database”. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 2007-01-02.
- Samus, N. N.; Durlevich, O. V.; et al. (2004). „Combined General Catalogue of Variable Stars (GCVS4.2)”. Приступљено 2007-01-03.
- Gould, B. A. „Uranometria Argentina”. Reprinted and updated by Pilcher, F. Архивирано из оригинала 2012-02-27. г. Приступљено 2010-07-19.
- „AAVSO Website”. American Association of Variable Star Observers. Приступљено 9. 3. 2014.
- „Naming Stars”. Приступљено 13. 12. 2017.
Спољашње везе
уреди
- Finding the South Pole in the sky
- The clickable Crux
- Southern Cross in Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand
- Andrea Corsali – Letter to Giuliano de Medici, 1516 showing the Southern Cross at the State Library of NSW
- Letter of Andrea Corsali 1516–1989: with additional material ("the first description and illustration of the Southern Cross, with speculations about Australia ...") digitised by the National Library of Australia.